У Паризу „Од Византа до Истанбула“

14.12.2009

Распродаја високе моде Нине Ричи, Ланвина, Рохаса и Ив Рошеа на Трокадеру или изложба „Од Византа до Истанбула“ у Гран Палеу? Моја дилема на крају Јелисејских поља у разговору са пријатељицом разрешила се пре него што је и почела.

Помислих како „Византију у Паризу“ не смем пропустити, и како ћу хаљине на распродаји од 150 евра (цена је спуштена са првобитних 4000) морати да препустим неким другим обожаватељкама високе моде. Нек'им буде! Са осмехом на лицу крећем да утолим жеђ за исконском лепотом коју не срећем тако често ни у Паризу, ни у Београду, Бриселу, Лондону, ни...

Гран пале делује импозантно, али већ ме на улазу опомиње да свет који представља има цену - платите 11 евра ако хоћете да га видите. Поводом сезоне Турске у Француској од јула 2009. до марта 2010. године турски и француски председник грандиозном изложбом овековечавају сарадњу ове две земље, а ми обични смртници морамо да платимо ако желимо да видимо плодове те сарадње. Платих, (шта друго?), и кренух у разгледање. У жељи да и ја овековечим своја запажања почела сам са фотографисањем, али су ме изненада упозорили како је забрањено и била сам приморана да избришем фотографије које сам дотле направила сем оне прве испред Гран палеа. Наравно, треба купити каталог од 50 евра. Богу хвала, помислих, слике у глави, а и у срцу, се теже бришу, а и немају цену...

Музејски експонати се хронолошки и градативно нижу у приземљу од античког тада готово безначајног градића Византа до хришћанског Константинопоља. Монументална биста цара Константина, из поставке београдског Народног музеја, означава почетак овог величанственог периода, а налази се и на постеру и корицама каталога. Све врви од византијских књига, крстова, златника, фрагмената скулптура, кивота, рељефа... На посебно место у својој духовној ризници смештам пурпурно-златни путир Романа II Порфирогенита[1] [i]из 10. века, прилог трезора Базилике Светог Марка у Венецији где је доспео након крсташких похода. Стижем до подножја степеница пријатно изненађена духовном музиком која додатно оплемењује претходне утиске о изложби. Пењем се полако и на врху следи флеш православне духовности и лепоте. Импровизована купола на плафону приказује наизменично куполе и декор свих значајнијих православних храмова некадашњег Константинопоља. Неколико људи седи на поду са погледом упртим у плафон, јер утисак је одједном тако јак да је потребно сести.

У једном тренутку мења се музика и сценографија куполе прелази у раскошну муслиманску орнаментику која се односи на период након пада Византије, од Мехмеда II Освајача, па надаље. Настављам са разгледањем експоната на читавом другом спрату Гран палеа и схватам да је врхунац изложбе за мене био у средини. Помислих окружена примерима дивно очуваног и још лепше представљеног османлијског наслеђа које се простире до краја, да је „најлепши део изложбе за мене баш претходно поменута „купола“ са видео пројекцијом. Вратих се назад пресрећна што стижем баш на почетак – Црква Свете Ирине из 6. века...

Сваки делић духа и тела усредсређен ми је на све јаче призоре који се смењују. У тренутку када сам потпуно опчињена лепотом, профани глас обезбеђења прекида моје путовање кроз православне векове светог Цариграда. Глас је тих, готово шапат, али његова садржина ломи сву „метафизику византијске ренесансе“ оваплоћене куполом цркве Светог Спаса у Хори и враћа ме у реалност ужурбаног „чувара вечности“ Гран палеа који као да нема слуха за вечност коју „чува“.

„On doit éteindre“ прев. „Морамo да угасимo“ - мада на улазници јасно пише да се изложба затвара у 20 часова, конкретно тај део, нестрпљиво објашњава чувар, мора да се затвори 20 минута раније како би се прешло у завршни део изложбе и убрзо напустила палата... Боже опрости моју љутњу тада...

Сам тренутак испод „куполе“ био је довољан да пожелим да видим православне светиње Истанбула од којих су многе данас џамије. Палату Мехмеда II Освајача, Плаву џамију и Капали чаршију већ сам видела. Хвала министарству културе Турске што ме је обогатило за сазнање о лепоти византијског блага и различитих музеја Истанбула који о њој сведоче! Xвала председнику Саркозију што је то омогућио упркос његовој резерви према уласку Турске у Европску унију, макар и уз извесну цену ! Xвала и „чуварима вечности“ у Паризу који су само радили свој посао физичког чувања експоната, без уласка у домен „метафизике“. То није у опису њиховог посла.

Изнад свега хвала Богу што ми је поклонио тренутак вечности и жељу  да га продужим једног дана у црквама Свете Ирине, Мале свете Софије, Пантократора, Памакаристоса, Светог Спаса у Хори, цркви Мирелеиона и наравно Свете Софије у Истанбулу.